Danas u prodavnici ispred mene stoji starija žena. Kupila je hleb, jabuke i mleko. Račun je iznosio 454 dinara. U rukama joj ostaje 30. Pita dal ima za jaja. Naravno nema - jaja se ne prodaju na komad, a 10 jaja je 170 dinara. Jako mi je bilo neprijatno, pitala sam devoojku iza mene gde stoje jaja. Otišla je po jaja. Kupila sam cigarete i jaja. Gospodja se iznenadila - pogledala me dečijim pogledom, zahvalila. Rekla je da ima 92 godine. Penzija je 25. Njoj je kako izgleda ostalo još 30 dinara. Sigurna sam da bi i drugi želeli da joj pomognu, ali 170 dinara je 1,5 evra - pa trebaju i oni da razmišljaju. I to je u suštini THE POINT ove priče - koje smo mi dno dostigli ko društvo da ljudi nemaju šta da jedu!!!!!!!!